Како је млади стваралац доживео јавност, садашњост, свакодневицу, набеђени, исфолирани, уображени свет око нас? Покушао је то да искаже у првој песничкој књизи, у кратким песмама, у поеми ЗНАМ, у посебном песничко-сатиричном облику мадагаскарци, облику који је сам смислио и дефинисао. Милош Ристић, песник који тражи свој простор и опробава своје креативне моћи, најпре у језику, непресушном извору могућности за истраживање, комбиновање и игру… Није тешко приметити да песник користи стечена знања са студија књижевности,свежа знања која му не дају мира. На основу прочитаног, интелектуално радознали аутор надограђује и стилизује на себи својствен начин многе теме – од Шелија и теорије књижевности до Косова и града Ниша, од љубавног одељка Дјевушки и Једне мале пубертетске песме до Песника, тог најискренијег човека на планети.

Милош се брани од патетике игром речи, каламбуром, контрапунктом присутним у многим песмама, трагајући за смислом који може бити двосмеран и никад сасвим известан, недокучив до краја. Шта све крију речи? То брине аутора, па их разлаже, преврће, разбацује као коцкице мозаика који је могуће пресложити и направити другачију слику. Понекад се чини да се заиграо, заборавио у тој забави укључујући и друге, оне који крену са њим испод љуштура јавности. Али, ако је уметност игра, а јесте, мора бити и за ствараоца и за примаоца поруке, онда треба трагати, кренути за песником, дати му прилику да нас поведе у скривени свет. Ретко ко, ретко кад, хоће да призна себи, а некмоли другима, колико површности, празнине, глуматања и неискрености крије први слој видљивог, јавног живота. А тек други слој – личне користи, хедонизма, скривених страсти, порока, сујете, сујете… Могли бисмо то препознати у медијима, на универзитетима, у школама, уметничким круговима, међу тзв.елитом,од политичке, па надаље, списак је подугачак… Ретко ко и међу ствараоцима хоће да се прихвати тих тема које га одмах некако сврставају у сатиричаре. А сатиру је тешко издвојити понекад и из лирске поезије. Песник је смешта и у поменуте мадагаскарце, хибридни род између песме и афоризма, заправо користи географски појам као паралелу, острво, за подесан књижевни облик.

Иза подругљивог тона песме, која као да се огледа у Аристофановим комедијама свевременим, избија танана лирска осећајност коју треба открити после пажљивог читања. Љубавне теме, такође заогрнуте шаљивим тоном наговештавају трубадура који се крије иза маске харлекина. Као у некој бурлески са дубровачких улица, ренесансног времена, распевано и разиграно, срачунато на домишљату доскочицу понекад. И Помет и Петруњела, и Санчо Панса и Дон Кихот, и Похвала Лудости Еразма Ротердамског, и Франсоа Вијон, песник-бунтовник, од свега и од сваког по нешто, препознатљиво, прихваћено, прерађено као своје. Стечено знање, прочитани капитал, аутор је уложио у корист сопствене поезије дајући нам једно занимљиво, живо, освежавајуће искуство, ако кренемо за њим по острвима стихова, све до Мадагаскара.