Vida Nenadić u Kulturnom centru Kruševac

Књиге поезије на два језика, паралелно, нису више реткост мада изискују много већи труд и много више времена од уобичајних варијанти, на једном језику. Ово је, још можемо додати, посебни изазов прихваћен од стране ауторке, да сама преведе своје песме на енглески. Фајтерски, како иначе све ради и како живи, Вида  без страхова и предрасуда улази у авантуру превођења не робујући скрупулама које постављају стручни кругови проглашавајући за правило да на један језик   може да преводи само онај коме је то матерњи  и ко је рођен у земљи у којој се тим језиком говори. Колико је успешан Видин превод, о томе могу да суде већи познаваоци енглеског језика и сами Енглези, наравно, само добронамерни.  Нама се чини да је ауторка дала себи слободу, пратећи мисао, атмосферу, расположење песме, а не речи  и дослован превод. Ослушкивала је, чини се, како то звучи и дала предност  бољем ритму и звуку, згоднијем изразу, одговорна само према себи и својој намери.

Први круг песама са посветом СВА МОЈА ЉУБАВ МАЈЦИ МИЛИЦИ са нескривеном болном емоцијом носи нешто и од препознатљивог тона Бранка Миљковића, на пример у песми НЕЋУ ДА ТЕ БУДИМ. Под овим насловом би се могло наћи и упутство за читање у посмодерном маниру – По Бранку Миљковићу.То свакако представља комплимент овој песми, јер се стечено искуство читања претаче у сопствену креацију и кореспондира, комуницира са читаоцем у препознавању...

Метафора је присутна и у наслову  књиге и у многим песмама као стилско обележје својствено овом аутору. Али ту је и метонимија, стилска фигура супротна метафори која подразумева истицање делића или једног сегмента препознатљивог и ефектног за представљање  целине као на пример у песми ТВОЈЕ ОЧИ. Неког памтимо по очима и у  њима  видимо  свемир, море  и све вредно и важно као што су неисањани сни и понека искра среће. Метонимијски поступак је присутан и у песми У ДУБИНИ НЕЧИЈИХ ОЧИЈУ. Понекад се у у тим очима види више него што један човек сам може да представља или се варамо... Можда се овај свет огледа у сваком човеку и човек у њему и то песникиња препознаје.

Већ је речено да је књига пуна нескривених емоција, позитивних осећања, па  се ту нашла и љубав према животињама. Исказана је тако у  песмама-епизодама  СНЕГОВИ СРБИЈЕ, МОЈА ЦРНА ЏУКЕЛА, И ОН ХОЋЕ У ЛОНДОН, ДВА КУЧЕТА, као симбол везаности за родну кућу, као симбол безрезервне привржености, па и носталгије.  Нас затиче у нашим сопственим животним причама у којима смо осетили присност и то посебно пријатељство, ту посебну везу оданости и привржености па и губитак неспремни да то увек прихватимо као природни процес.

Други круг песама  је под мотом  ВЕЋ ГОДИНАМА ПАКУЈЕМ СВЕ У КОФЕРЕ. У МИСЛИМА. И почиње песмом У ЛОНДОНУ. Јасно се каже да прво морамо да отпутујемо ментално. Да за то постоји јак разог и припрема. Мотив путовања се издваја као покретачки у овој књизи. Песма У ЛОНДОНУ, одговара на питање зашто баш овај град? Дах новог времена пуни ми груди... тако  преноси  Вида утисак новог сусрета с овим градом.Између редова читамо да је Лондон сусрет са стварним светом, метропола која обједињава многа лица, па и оне које је некаква мука натерала да полете...

И ова књига је одјек тог вишегодишњег боравка у Лондону, тог низа одлазака и долазака, летова и припрема за путовање... Лондон је присутан у основи сваке мисли као велика, моћна сензација. Лондон је судар са самим собом и са светом, излажење из љуштуре сопственог живота, рушење домаћих ограда, трагање за даљином...  Вида спада у групу храбрих и одважних који су смогли снаге да се отисну и осете тај велики свет на сопственој кожи . Али ту је и прашина пролазности која се не да зауставити, она пада и по нама и по нашим мислима и осећањима иако јој се одупиремо, (као у песми ПРАШИНА).

Песникиња разговара са великим градом и признаје да се у том сплету улица и одјеку многих корака - враћа себи. Ето одговора зашто се одлази у велики град и шта ту има тако привлачно, чак и лековито. На таквом месту се налази отрежњење, разговор са самим собом, излажење из сопственог ја да би се човек повезао са читавим светом који је присутан на једном месту – у Лондону. Тај град је ауторка добро упознала и обраћа му се као живом бићу, саговорнику, чак и као пријатељу у песми ТЕБИ ГОВОРИМ, или у песми ОПЕТ СИ ТУ. И песма КИША представља доживљај тог града кроз климатске прилике које су знак препознавања, али они који ту живе имају увек спреман кишобран. А Вида има спреман позлаћен кишобран. То нешто значи.  И у песми НА ИЗЛОЖБИ КИШОБРАНА јавља се живописна слика која побеђује сивило влажне климе без много сунца. Пола милиона кишобрана, сви ти људи који их носе представљају уточиште  за очи, уметничку слику у покрету, доживљај са изложбе, сећање на љубав. Сазнајемо још у песмама које говоре о путовањима на Кипар или у пустињу -  да је изазов путовања и у повратку. Песма-загонетка НЕЋУ ВАМ РЕЋИ ИМЕ ГРАДА нашла се у овом тематском кругу. Питамо се да ли је опет Лондон тај премали кавез за моја крила? Да ли смо погодили име града?

У песми ВЕЋ ГОДИНАМА песникиња говори о контрадикторности и унутрашњој борби да се жели бити и тамо и овде, заправо о немиру који гони на путовање, али и о оним унутарњим механизмима који везују за сопствено огњиште и мир родног краја. И негде у тој непомирености се завршава ово поглавље .

Утисак после читања ове књиге јесте да има отворених и затворених песама. Отворене су оне које се лако читају и разумевају, што не значи да нису слојевите и промишљене. Али, има песама које се тешко отварају, као на пример она под насловом ДРУГИМА ЈЕ БИЛО ГОРЕ, где се тајна порука може назрети као кроз густу маглу у нејасним обрисима.
 
У песми под насловом НЕМА исказује се тескоба појединца упркос величини света. НЕМА ИЗЛАЗА каже песникиња. Ипак она каже ПУТУЈ И НЕ ОКЛЕВАЈ, ЈЕР ОКЛЕВАЊЕ ВОДИ ПОРАЗУ. ПУТУЈ !ДОК НЕ НАЂЕШ ИСТИНУ, МА ГДЕ ОНА БИЛА. Ето, сазнајемо у чему би могао бити смисао путовања. А смисао путовања је и у писању.

 Треће поглавље посвећено речима и глади почиње песмама  које говоре о дружењу са псима. Наићи ћемо и на песме-експерименте од по једне речи у стиху, као што је случај у песми ЗАБЛУДА.  СВИ ТИ АПСУРДИ  јесте песма којом ауторка разоткрива декадентност, корумпираност и апсурно понашање људи у институцијама и у томе види труљење и пропадање ове цивилизације.

 Четврти круг  говори о тишини и бежању у имагинарни свет... Песникиња прича о лажном моралу, кукавичлуку пред истином, о слабићима и кукавицама у љубави, о људима неспремним да изађу из сопствене сенке. Говори о сложености комуникације, споразумевања, између људи, посебно између мушкарца и жене. Она говори искрено, понекад критикујући сопствени живот и навике без зазора  и устезања, духовито, као на пример у песми НЕКАД И САД.

И песма којом се завршава ова књига АКО САМ САМО МИСАО  јесте поздрав читаоцу и одгонетање шта све човек човеку може бити. И ми имамо више могућности за разумевање ове песме која је и наслов књиге. Али треба прочитати свих 58 песама, ако је могуће - и на енглеском.

                    Јелена Протић-Петронијевић

Маја Олић, Љубодраг Обрадовић, Јелена Протић-Петронијевић,
Гвозден Ђолић, Небојша Лапчевић, Љубиша Бата Ђидић и ...

15.12.2010. године у Градској управи Крушевца, приређен је пријем за аташеа за културу Амбасаде Шведске Хелен Ларсон (Helene Larsson - Counsellor for Cultural Affairs / Embasady of Sweden - Belgrade). Са председницом Скупштине града Крушевца Весном Весковић, замеником Председнице Синишом Максимовићем, помоћником градоначелника за друштвене делатности Гораном Радомировићем и Зорицом Јовановић - начелницом за друштвене делатности, вођени су разговори о могућностима и унапређењу културне сарадње Србије, односно Крушевца и Шведске. Посету је организовао Марко Вукојевић из Асоцијације младих Крушевца.

Пријему су присуствовали и директори установа у култури: Љубодраг Обрадовић - КЦК, Јасмина Милић - КПЗ, Љубиша Васиљевић - Музеј, Соња Вељковић - Библиотека, као и мр. Спасоје Ж. Миловановић - драматург Крушевачког позоришта, па је госпођа Ларсон упозната са културном сценом Крушевца, институцијама које се баве овом делатношћу и њиховим програмским активностима, као и плановима за наредну годину.

Директор Културног центра Крушевац Љубодраг Обрадовић је истакао да је мост између Крушевца и Шведске симболично већ успостављен јер је недавно у Клубу КЦК гостовала Елеонора Лутхандер, песникиња рођена у Крушевцу, која живи, ради и ствара у Шведској и преводи поезију са српског на шведски језик.

Дочек

Andrzej Jasionowski - Ambasador Republike Poljske u Srbiji i Maria Stoimenov -
Direktorka za programska pitanja u „Centar Polonijuš – Pegaz“