Да се вратимо на општину и њено писмено особље, да ли га је и какво имала. У почетку при формирању општина, писменог особља није било. Преседници, кметови и одборници, окупљали су се у згради коју су образовали за општину и ту се договарали шта и како да раде и сви су се служили рабошима за сваки разрез и наплату, у чему су се изучили и врло вешти били. Грађанству у ма каквим споровима судили су усмено, а за кривице и непослушност казне су биле батињање, са тим да је селски кмет кажњавао са 5 удараца, преседник са 10 удараца, а срески капетан са 25 удараца. Нико није смео да се противи овој казни, јер ко не би по заповести кмета или преседника легао да добије 5 или 10 удараца, био би пријављен среском капетану, затим би дошао срески коњаник и отерао га у срез, где би добио 25 удараца.

Строго је било, али до врхунца ред и у сваком погледу добра послушност. Било ми је 20 година када ми је о овим казнама причао покојни Пера Анђелковић из Треботина, који је у оно доба био општински служитељ. Тада је преседник општине био покојни Јевтимије Милошевић из Жабара, отац покојногРанђела, а деда покојног Дене Милошевића, бившег механџије у својој механи у Врбници. Овај Јефтимије је од пређашњих, као и будућих преседника, најстрожији био и готово редовно по реферату селских кметова, сваког дана наређивао да се неко батинује, а њедељом и државним празником и по више њих. За ово ударање у општини је увек имало по десетак дренових прутова, дебљине човечјег, на руци, кажипрста. Преседник је млађим људима наређивао да оду у страну и да одсеку неколико добрих дренових прутова и донесу их у општину. То су чинили и селски кметови.

Славко Пршић - ТРЕБОТИН И СРБИЈА - изводи из историје

СМРТ КРАЉА АЛЕКСАНДРА

У предњем излагању унесено је много речи и заузето доста простора, али све што је изнесено у међусобној је вези и изостављање детаља условило би празнину, па сам мислио да је потребно овако шире разрадити поменуту тему.

Треба нешто рећи и шта је било са краљем Александром Обреновићем и шта му је донела ова његова несрећна женидба.

Отац му, краљ Милан, умно сломљен овим скандалом, умро је у Бечу и сахрањен у манастиру Крушедол у Срему. Либерали, а нарочито бивши министар унутрашњих дела, коме је краљ запретио да ће о конопцу висити, имао је виноград и у њему вилу у Раковици где је становао и као вешт полицајац, а до сржи љут на краља за лудост коју је учинио и због које су они либерали, изгубили власт, отпочео је да врбује млађе официре. Убеђивао их је прекором: коме служе, ко им је врховни командант, о државним светковинама при пријему на двору и на баловима чију руку љубе, удовици Драги која је као највећа проститутка постала краљица на срамоту и жалост Србије и целог Српства где год да га има, да подносе највећа понижења која им намећу Драгина браћа, краљеви шураци млади официри Никола и Никодије Луњевићи, који су као нижи чинови, поручник и потпоручник толико осилили да их поздрављају генерали, пуковници и остали виши официри.

Оваква је струја коју је развио Генчић је захватила многе официре, не само у Београду, већ у свим градовима Србије, па и у Крушевцу у пуку *Цар Лазар* и завера велика је створена.

Официри завереници, сатали су се увече 28 маја по старом календару 1903. године у официрском дому у Београду и седели, разговарали и по нешто пијуцкали, док су им из унутрашњости стизали познати и позвани другови, међу којима су из Крушевца били два капетана: Милан Петровић и Ферд Ковачевић. У дому је било и официра који нису били завереници, но кад је превалило пола ноћи, они су отишли јер су сутра моралина службу. Завереници су остали и кад је прошао један сат иза поноћи, завереник ђенерал штабни, капетан Драгутин Димитријевић Апис, устао је са узвиком *Другови, ко хоће да живи нека умре, а ко хоће да мре нека живи, напред*.

Сви излећу на улицу, трчећим кораком до спољне гвоздене дворске капије, Пера Живковић као поручник, на служби као командир дворске страже, носи много кључева, не може брзо да погоди који кључ отвара капију. Кад је после јаког дрмања споља кључ пригодио и отворио капију, официри су тако јако гурнули капију да је крило трипут перу претурило. Официри су јурнули на спољна дворска врата која су јака и запета. Како нису могли да их отворе мином их разбијају и убијају дежурног ађутанта, потпуковника Мику Наумовића. Официри претражују по двору, али краља нема. Онда проналазе собу првог ађутанта Лазе Лазаревића, званог Лепи и наређују му да им покаже краљеву спаваћу собу. Он им показује, али постеља је уваљана а крља нема. Официри неређују Лази да им покаже тајно скровиште, он их води до добро замаскираних врата и виче *Величанство, величанство, траже Вас ваши официри*. Краљ изнутра пита *Могу ли рачунати на заклетву и верност мојих официра*. Одговарају му да не може, ломе врата на скровишту, упадају унутра, револвером убијају и сабљама секу краља и краљицу и измрцварене кроз прозор их са спрата бацају у двориште.