Певај сад, о оном што свако зна.
Све пролази, све се мења.
Певај сад, сан је само сан,
 стварност је увек сурова.

Певај сад, кад ниси више млад,
 о свету својих утопија. Певај ти.
Твоје жеље су прошлост,
сад други прелазе мост.
Други сад, желе да граде свој свет
и мисле то није грех, као и ти некад.

Певај сад, кад многа срца слама јад,
а друга, због тога обасјава сјај. Певај ти.
Почетак је увек леп, од идеала мало слеп,
а онда уследи тужни расплет
и у круг се све заврти.

Певај сад, дуг је пут преко реке,
а почетак изазов.
Али зашто рушити стари, за мост нов.

U POEZIJI JE TO TAKO - stihovi te dirnu, il te ne dodirnu!

Oduvek je bilo pesnika koji su savršeno znali da se pesmom ne može promeniti svet, ali to sebi nikad nisu hteli da priznaju i svim svojim bićem su verovali da je to ipak moguće i ta vera i nada ih je u životu vodila i pokretala na velika pregnuća i stvaralaštvo... Violeta svakako spada u tu grupu odabranih pesnika koji žive za umetnost, pa otvoreno i kaže VIVA LA ARTE, u uvodnoj reči svoje knjge poezije *NEGDE U MOJOJ PESMI* !

Jer činjenica je da poezija u sebi ima snagu da one koji u nju veruju i prepuste se njenim čarima, ponese  i uznese u jedan bolji, sanjani svet, u kojem je i sam život onaj sanjani i samim tim prihvatljiv!

Ja lično, oduvek sam verovao da je neko pesnik ako napiše samo jednu pravu pesmu! A kada mi je Jelena predložila da pročitam neke od pesama Violete Aleksić i pripremim se za učešće u ovoj promociji, nasumice sam izabrao desetak pesama, iskopirao ih i prepustio se čari isčitavanja i isčekivanja koji će me vetar iz njih poneti. Večeras znam da je Violeta pesnik...

Jer u poeziji je to tako, stihovi il te dirnu, il te ne dodirnu!!! Što se mene tiče, priznajem, poezija Violete Salkice Aleksić, je prostrujala mojim venama i svrstala me u obožavace koji će rado iščitavati njene stihove i otvoriti vrata sajta PoezijaSCG, čiji sam ja vlasnik i urednik, za lepotu i sjaj koji iz Violetine poezije zrači.

U to ime želim da i sve Vas ponese lepota ovog trenutka i dubina koja zrači iz jednostavnih i jasnih stihova i da Violetu nagradite aplauzom da istraje na putu kojim je krenula, a to je put u srce umetnosti, što joj i ja najiskrenije želim! ŽIVELA UMETNOST!!!

Neprijatelj Akademija, Crkava i Muzeja,
Pobornik trgova i pisoara,
Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela,
U hajdučkom liku sa lavovska oka dva:
Eto, to sam ja!

Tigar i ovca,
Žongler što nožem u srce gađa,
Rapsod kome domovina na čelo nije udarila prosvetni žig,
Pesnik krvave istine i čovekovog prava,
Upamtite:
Eto, to sam ja!
 

© Rade Drainac


Љубодраг Обрадовић

ПОЕЗИЈА 

Поезија је опсена,
илузија...
У њој истине нема,
само снови
за живот неки нови,
нестварни,
лавиринт који
у нама сија... 

Поезија је наш мост
у свет без пакости,
у свет радости,
у свет где си увек гост,
кога угосте јагодама,
а остало воће
пролазност позоба... 

Поезија је спас,
за све нас!
И за оне друге,
што само у стварности љубе,
и не знају за занос рима,
кад срце клима,
у заносу прељубе,
штиха и стиха!

Поезија је ваздух,
који недостаје,
који сам живот даје...
Она ништавилу пркоси
и сивило чемера
колором скрива,
сво зло у нама убија,
и цветни тепих
ка звездама открива... 

Поезија нам отвара очи
и бајке прича.
Пред њом лед се топи,
глечери копне,
Титаник израња... 

Поезија, ех, снови,
илузија, опсена...
Поезија, ех,
живот бољи, срећа...
Поезија, вечна сенка
која нас верно прати,
живот богати
и све наде у јаву
стихом допрема...

© Љубодраг Обрадовић

Удружење фрулаша *Адам Милутиновић* из Крушевца