А на почетку... Пријем , кафа, пиће...

ПРОЛАЗ

Пролаз за људе честите,
направите молим!
Моћне данас сви штите,
а нико их не воли.

Како савест испеглати,
кад је срећа већ прохујала?
Како, кад се живот крати,
крадом, ко пчела прозујала.

Пролаз за замах света,
све је што сада желим.
То што моћнима смета,
мене данас само весели.

Своја наде свако има,
будућност увек дође.
Ко хлеб гладнима отима,
не може никад да прође.

Моја су очекивања талог,
свет и даље новац врти.
Нада, заклопљен је каталог,
у ком шути се нешто прти.

Пролаз за људе честите,
направите! И такви постоје.
Њих данас богови штите,
а моћни ће тек да их се боје.

© Љубодраг Обрадовић

 

Милан М. Рајовић,
председник управног одбора Удружења *СЈЕВЕРАЦ*

Промоција романа Осветник - БожаЂурановића

 Имајући у виду збирке епске поезије Божа Ћурановића: Вук и Црна Гора, С Дуге и Голије, Славни дани и мегдани и епске драме Штукеља кнез голијски и аманет, мало ко је очекивао да после њих слиједи историјски роман као наставак онога Божо Ђурановић до сада приредио својој публици.

Таленат Божа Ћурановића није оштећен проучавањем књижњвних теорија и метода. Објављивањем обимног историјског романа о славној личности , Божо је пуно ризиковао. Јер написати роман под називом Осветник, још ако је то роман о великом јунаку из турског времена, човјеку који је бранио свој српски народ - то значи ризиковати да обавезно будеш прећутан од званичне културне јавности у Црној Гори. То јест, ризикујеш да будеш изложен игнорацији и презиру од наше *учене* модернистичке и постмодернистичке интелегенције.

 Роман првјенац Осветник описује историјски и хајдучки пут Лазара Пецирепа и по садржају ни по чему не одступа од онога чиме се Божо до сада бавио у епској поезији, само што ту исту историјску тематику прича, а не пјева. Прича прецизно јасно и историјски потковано колико су то штури историјски извори дали њему као истраживачу историје, али такође, с друге стране, ослањајући се на епску традицију као један валидан историјски документ.

Саму структуру романа чине три дијела. Његова грађа имала је једну библијску нит, која се у сва три дијела романа: Разура, Освета и Издаја. Ријеч је са једне стране о слободи и животу, о опстанку -животу уопште-, начину на који се у историји опстаје. У другом дијелу ријеч је о правди и макавејевском завјету да штитећи сјебе и свој народ, своје племе и своју цркву дигнемо мач и бранимо се од свега онога што нам пријети. И на крају у нашој историји увијек присутној, никад изгледа истовјетној, ријеч је о издаји и смрти, о чојству и јунаштву, о вјери и невјери, и о свему ономе што краси класично епско стваралаштво.

У роману Осветник Лазар Пециреп је оличење јунаштва, момачке снаге и љепоте, али кроз његово хајдучко прегнуће назире се дух трагичности. По томе овај харамбаша неодољиво подсећа на на Хомеровог јунака из Илијаде - Ахилеја. Послије разуре у Галији и погибије браће, остатак породице Пециреп је пребјегао у Велестово. Над гробовима најмилијих Лазар се заклео да ће осветити или изгубити главу, па је све код њега било подређе једном циљу - освети. Ако је Хомер у Илијади за језгро епа одредио двије срџбе Ахилејеве, Божо Ђурановић је у роману Осветник за окосницу дјела узео Пецирепову немјерљиву преданост освети. Уосталом Срби су кроз историју доказивали да је нужност одбране и освете скопчана са народним опстанком. Цар Лазар великомученик косовски и хајдук Лазар Пециреп својим прегнућем и мучеништвом преспојили су четири вијека трагичне, али поносне српске историје. Главом Пециреповом Турци су украсили везиров град Травник, док је скоро четири стотине година раније Цар Лазар својом главом прославио Бајазитов Цариград.

Прије самог почетка о приказу романа -  аутора Милана Рајовића "СТАЗАМА ЖИВОТА", поздравила бих Вас у име Удружења "СЈЕВЕРАЦ" из Подгорице и пожељела угодно вече. Велико ми је задовољство вечерас говорити о књизи Господина Милана Рајовића.
 
Говорити о Господину Рајовићу, значи говорити о великом човјеку, хуманисти, покровитељу многих хмунатираних друштава широм Црне Горе и других српских држава. Објавио је неколико књига и члан је више књижевних и стваралачких Удружења.

СТАЗАМА ЖИВОТА - МИЛАН РАЈОВИЋ  

Прозно дјело - роман Господина Рајовића, човјека горштачког соја и патријаханлог васпитања, описује, како сам назив дјела каже -"Стазе живота", које га воде свијет, новог стварања и нових поимања у њему. С тим да остаје вјеран сопственим моралним вриједностима, које су га враћале завичају и свом народу.

Он постаје евокатор приче, као времеплов, окреће точак прошлости, сваким обртом покрећући неку нову. Сукоб прошлости и садашњости ствара доживљај испуњен психолошким и емоционалним поимањем, и свака прича је дефиниција за себе, са много орација.

Његов путопис са доста епске садржине и традиционалних вриједности, веома је занимљив и варијабилан. Упоређује два народа - његов, и онај са којим живи игром случаја. У новом свијету је суочен са брзином живљења, безнађем, другачијим моралним спознајама - "Тамо гдје се и љубав продаје".

Док му недостаје чојство, јунаштво, поштење и обичаји свог народа. Свјесно уздиже свој свијет, као одраз човјекољубивог, емоционално потпунијег и оживљава легенде свог завичаја. Све се то спаја у њему самом као резиме.
 
Он је дијете са села, одрастао у десеточланој породици, изнова се враћа мишљу свом коријену и завичају, а 'пропо томе и почиње дјело - "Ко не држи до свог поријекла и коријена није човјек". Све то, га прати стазама живота као звљезда водиља.

Његов долазак у нови свијет прати дескрипција ­"То је слика, коју сам једним погледом прешао и која је остала усидрена у мојој луци сјећања. Како је Данска једина земља која нема ријека и потока, брда и планина, то је жеља за завичајем већа, јер све то и краси његов родни крај.

Роман садржи много мотива и описа природе, манастира и цркви. Нпр. црква у Павином Пољу посвећена Великој Госпојини, као најстарија у околини (из 1208 год), а рушена од стране Турака и поново грађена. Такође имамо и много прича о извору Мораче, које је наратор љубопитљиво побрао са дрвета легенди.
 
Заласци и изласци сунца на извору Мораче су описани овако - Испод ових камених громада, чистота су и плаветнило небеса, јутарња румен на западним и вечерња на источним планинама, рој и ход сазвежђа, лет и гомилање облака, ломљење и тутањ громова, јесење магле уз морачке кланце, затамњене и заплакане планине, сеоба ждралова, на гори китина, циче зиме и површице, завијање вукова у леденим мјесечним ноћима, нестајање снијега и буђење природе коју најављује цвијет јагорчевине и дријена, листање шума високим окомитим литицама. На висини од 1400 метара, иза шумовитих брда, у подножју стољетних букава које су обрасле густом маховином, избија у силну јеку и тутњаву у буковима, ријека Морача. Та љепота је начело за изврсно дјело. Прича која заголица машту читаоцу је она о старом дубу, највећем у Црној Гори, а можда и на Балкану који мјештани гледају као завјетину, јер нико није успио да га посјече.
 
Како је живот саткан и од јаких и одбојних сила, гријехова и грешака, тако прича о Миловану, разапиње дах, као посрнуће дјеце ка родитељу. Боре прошлости скупљале су поре садашњости, тако је и Рајовић желио да прик.аже свој видокруг живота и легенди вођен малим зраком свјетлостл који га је пратио његовим "Стазама живота" .

Бујица емоција је потекла из срца, жеља узбуркала крв, а рука као светионик обасјала папир овим дјелом. Ни један вјетар и ни једна киша неће спрати успомене. Читајући ово дјело открићете малу чар живота, немира, надања и страховања нашег наратора.