Представа Ковачи Милоша Николића у режији Љубодрага Обардовића, у извођену Драмског студија КУД-а *Вук Караџић* из Треботина, Жабара и Мале Врбнице уз осмех је 23 маја 2007. године отворила овогодишњи Фестивал Драмског аматерског стваралаштва Расинског округа, који улази у другу деценију.

"Озбиљна прича испричана језиком комике, једноставном али тачном режијом, допрла је до свих гледаоца. Скромна сценографија и костими били су у функцији предане игре глумаца.Иван Антић у улози Аце Ковачева, тачно дозираним глумачким средствима, гради свој лик јасно и уверљиво. Бојан Пршић као Петер Шмид, огромном количином енергије зрачи са сцене, али у неким моментима прелази границу природног. Оливера Ђокић као Лујза суверено влада сценом истовремено парирајући свим глумцима. Све похвале и Милутину Јаковљевићу и Радиши Стевановићу који у мањим, али исто тако битним улогама, препоручују ову представу. Треба поменути да је ово прва режија Љубодрага Обрадовића. Он је овој представи удахнуо дух савремености испреплитањем позоришног и филмског приступа. Међутим, верујем да ће следећи пут у томе бити још вештији. Ова представа, оправдава фестивал *ФЕДРАРО*, који добија на својој зрелости". /Јованка Андрић, председник жирија/

КОВАЧИ:
 
Писац: Милош Николић
Режија: Љубодраг Обрадовић

ИГРАЈУ:

• Лујза - Оливера Ђокић
• Иван Н. Кузњецов - Радиша Стевановић
• Аца ковачев - Иван Антић
• Петер Шмид - Бојан Пршић
• Тата Петер - Милутин Јаковљевић

Техничка екипа:

• Избор музике: Љубодраг Обрадовић
• Сценографија: Љиљана Петронијевић и Иван Антић
• Снимци: Ивица Стојковић
• Тон: Мирољуб Обрадовић
• Специјални ефекти: Бојан Пршић
• Светло: Милета Пршић

Видео снимак представе:

• ТВ ПЛУС Крушевац, директор Братислав Гашић

Они су са посебним жаром одиграли представу КОВАЧИ

НЕКАД ЈЕ БИЛО БОЉЕ

Трчати пољем у рану зору, кад трава накострешена од хладне свежине, одише росом и слушати цвркут пробуђених птица, како је то фантастично, а далеко и немогуће.

Чекати поноћ, да се прошеташ месечином осветљеним сокацима успаваног села и дођеш до отвореног прозора девојачке собе и размакнувши завесе, слушаш њено дисање, како је то чаробно, а тако нестварно и данас немогуће.

Седи за столом. Песме пише... Војник је већ пет месеци, па стално будан сања и у чудни пада занос. Зове се Ристо Рајковић. Деветнаест му је година. Пише песме, углавном сентименталне и о себи. Ноћу не спава, не може. Сан је за њега прохујало лето, никако да га ухвати.

Легне ти он тако у кревет, рано, одмах после вечере и настоји да се дочепа сна. Али хоћеш врага, смета му галама, другови причају! Па сећања! Како је излазио некад, не тако давно, с друговима у поноћне шетње по туђим виноградима. Наберу пуна недра грожђа и трче Дубравом као луди, а грожђе се изгњечи и кваси их "вином". Онако улепљеним падне им напамет и одјуре до Мораве да се оперу. Поноћно купање!

Па одласци чобаницама. Прикраду се тако, с јесени, кад је време рајско за ленчарење, каквом пропланку, где сеоске девојке напасају стада, и заводе их ласкањем о њиховој лепоти. Девојке наседају и зачас се понеки пар изгуби у грмљу.

Па бекства од људи у природу. Покупе се тако њих петоро, па дубоко у Дубрави направе колибу и у њој остану од почетка августа до краја октобра, сами, не радећи ништа. Живе од природе, служећи с крађом. Краду прво бостан, диње, парадајз, онда грожђе, па лук, паприке, млади кукуруз, купус... Некако преживе до јесени, а онда, онако из досаде, одлуче да се врате у своје домове. Онако изгладнели, расчупани, поцепани, сиђу у село и наставе пристојни живот. Вуци у њима се припитоме.

Интересантна пршлост некад! А сад? Сад покушава да заспи, а сна нема... Сад би да слободан потрчи, а жица му смета... Сад је војник и ништа не може на своју руку!

Не ретко деси се, да не успевши да до поноћи заспи, устане и трчи пистом, ко да је луд, плашећи стражаре...

Не није он луд! Само му сметају досада и сећање.

Рат: милиони угашених живота, милиони срушених маштања, безброј гладних, море проливених суза, а тек колико сломљених љубави, колико деце без очева, колико људи без слободе... А зашто, због чега? Нема разлога, нема повода, а ипак рат!  Један човек луд? И сви луди, шта ли? Лудило се напросто увуче у све људе. Војници убијају зато што су јачи! Убијени су луди, јер се не боре! Своје тело износе мецима на удар, а да не знају зашто то чине. Чини им се, жртвују се за живот своје деце, а није тако. Гину узалуд, узалуд! Пушку у руке, па у шуму! Срби, хајдуци су ваши преци. Осветлите им образ!

"Осветићу дечји плач, Убићу хиљаде Немаца, милионе Бугара, бар у мислима ћу их згромити... Хајдуци, мирно спавајте, земља Вам лака, добили сте наследника. Неће пасти Србија. Не сме! " Мота се Маринку главом.

Иде друга колона, споро кроз ноћ. Иду борци, уморни су, али ноге их носе. И Маринко у колони! Изненада ветар запева. Песма долете до ушију бораца и уморна грла запеваше с ветром. Цела колона живну и Ниш одједном поста ближи, пут лакши и судбина боља. Магла, нападнута оштрим фијуцима изненада јаких гласова, уступи место заносној песми која јача вољу.

Ој Србијо, наша дико,
неће те прегазити нико!
Долине и планине,
јечаће од плотуна топова.
Бориће се земља цела!
Отераћемо све туђине,
ниси нас узалуд волела.
Сваки камен замље ове,
на одбрану сад нас зове,
свака стопа за децу је нашу
не дамо је никад освајачу.
Ој Србијо, наша дико,
неће те прегазити нико!

 

У Клубу КЦК у Крушевцу, Топличина 2, 21.04.2017. године у 19:00 сати одржана је промоција књиге УКРОТИТИ ЕТАР аутора Љубодрага Обрадовића у издању Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. У поетско-музичком програму учествовали су аутор књиге и пријатељи, а организацију и реализацију промоције подписују Културни центар Крушевац и Удружење песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Програм је осмислио Љубодраг Обрадовић, а водио га је заједно са Светланом Ђурђевић. Промоцији је присуствовао велики број песника, књижевника и љубитеља писане речи, као и заменик градоначелника града Крушевца Весна Лазаревић, директор КЦК Мирослав Смиљковић, градски већник др Велибор Лазаревић, представници Војске Србије, Крушевачке Цркве и други...

 

 

У програму су учествовали: Љубодраг Обрадовић - говорио песме СВЕТЛОСТ и Кругови и водио програм, Светлана Ђурђевић - водила програм,  Јована Марковић  - говорила песму ПОЕЗИЈА, Јелена Ђорђевић  - говорила песму СЛИКАРСКА и изводе из рецензије Владимира Тасића, Мирослав Живановић - певао песму Девојка за један дан и говорио песму ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ, Др Велибор Лазаревић - говорио о књизи и стваралаштву Љубодрага Обрадовића, Вељко Стамболија - говрио о стваралаштву Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ, Радован Стевановић - говорио песму Врело Светог Јована, Мирко Стојадиновић - говорио песму ВЕЧНОСТ У БЕСКРАЈУ, Саша Милетић - говорио песму Вуди а није Ален, Бранко Ћировић Ћиро - говорио песму КОСОВО И МЕТОХИЈА, Боривоје Бора Видојковић - говорио песму МИРИС БОЖУРА, Арт ансамбл Мајка Јевросима, под управом Јелене Ђорђевић - певао 6 песама, Ратко Тодосијевић - одговарао на питања Љубодрага Обрадовића, Драган Ракић Сингер - најављивао крушевачке афористичаре, Драгиша Павловић Расински - говорио афоризме, Драган Матејић - говорио афоризме, Ивко Михајловић - говорио афоризме, Саша Милетић - говорио афоризме, Михајло Ћирковић - говорио афоризме, Гвозден Ђолић - говорио песму и уручио вино на поклон Љуби и Ђурђи, Ђорђе Јоковић, сликар, поклонио Љуби своју слику...

СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ


Све реке, неумитно, ка ушћу теку,
таласи полако жеље нам односе.
Никад да загазимо у исту реку,
и схватимо шта то таласи доносе.

Увек помислимо, променићемо свет,
неосвојиво као на тацни лежи.
И ето, данас се спотакнемо опет,
то проклетство судбине од нас не бежи.

Истине се губе и полако вену,
заблуде су опет све веће и веће,
а још на љубав чувамо успомену,

и те драге дане, прохујале среће.
Све реке ка ушћу, неумитно теку,
односе нас и кад пливамо уз реку.