НЕДОСТИЖНИ МИРИС

У беличастој измаглици,
испраћа и сачекује,
шапутања и бескраје,
бескрајно тужан.

На даскама продавнице,
мерка судбину.
Прошлост се не понавља ни у сну,
шапуће магли.

Зује већ пчеле,
на цвећу тренутка.
Он, у белом мантилу,
гледа очешљану косу
и лице у непознато, што жури.

Романтика у позадини,
шапуће ветру.
Липе миришу на славује
и сету у заседи.
Липе миришу,
недостижни мирис.

© Љубодраг Обрадовић