Svetlana Djurdjević

POSLEDNJA PESMA


Mirišu noći po uvelom lišću.
Osećam, umreću noći jedne,
 modre, jesenje,
umorne od vina i suza reskih,
neprolivenih.

Umreću jedne noći tihe, besplodne,
kada jalov san u nedohode crne vodi,
kada te trebam, krvavim srcem vapijem
za tvojim dodirom, tvojom lelujavom senom,
a tebe nema.

O noći, krvava, pusta, nedodirljiva
jesenja noći!
Želim da te osećam kraj sebe
u trenutku ovom nemom, neodlučnom,
kada se tlo poda mnom u ništavilo mrvi.

Samo noćas, u času ovom bludnom
i razgolićenom – trebam te!
Čuj vapaj duše neoskrnavljene
i uprljaj je varljivim smislom.
O, samo noćas, poslednji put,
budi kraj mene!

Pijana sam od vina nabujalih
osećanja u ovoj noći bez dna.
Stropot boli u duševne krize
sve je jači i jači i zov:
pomozi mi!
Pomozi mi da u ovom beskrajnom mrtvilu
konačno nadjem sebe!

Da poverujem, da sam i ja neodvojivi,
nedeljivi deo svemira.
Ali tebe nema. Nikada te i nije bilo
kada sam usnama crnim od neispunjenja
dozivala večnost da se useli u mene.
I zato je ovo poslednja pesma koju
posvecujem tebi.

(C) Svetlana Djurdjević


Radica Rakić-Ilić

ЋЕРДАН БОЛА

Ветре не доноси на мој праг увело лишће јесени прошле
Пусти да живот као тихи жубор од изворишта свога тече
Зашто су сенке прошлости у сусрет ми пошле
Зар ватра неузвраћене љубави невина срца увек опече

Нема сна да ми на уморне очи плашт свој спусти
Нема ветра да ме као честицу прашине теби донесе
Небројено пута је душа ова пожелела да изусти
Да у олуји бола све јаче воли се

Поноћ је одавно закорачила стазама ноћи
Док ситни сати као кораци парају тај мук и тишину
Срце у недрима закуца јаче - можда ће доћи
Отворих очи а наде се као бисери просуше у прашину

А када петлови свитање ново буду најавили
Очију сузних молићу снове да се врате
Осећаш ли понекад као да су те и најбољи пријатељи заборавили
Тешко је када те у животу сузе у стопу прате

Ако у ђердану бола мога постоји један једини дан
Који ће попут најлепшег бисера једном засјати
Трен када ће се склопити преда мном овај бездан
Ако постоји и светлосну годину спремна сам чекати

Радица Ракић-Илић

Ljubodrag Obradović pozdravlja goste i učesnike NOSTALGIJE

NOSTALGIJA

Cveta poluga mašte,
ko breskva u martu kraj puta.
Svi mi, nosili smo nekad tašne,
sad nosimo nostalgiju umesto kaputa.

Beležili smo tada čudne reči,
gledali vrtlog i bili srećni.
Strah ta sećanja hoće sad da spreči,
sad razum želi
od propasti da nas čuva.

Mislili smo možda glupo,
bili razočarani,
tešio nas alkohol...
I prodali smo sve ideale,
ostao nam samo bol.

Sad sve to i nije važno,
godine u radu izradiše nas.
Sad kad je u džepu lova,
srce ne kuca tako snažno,
pojela maca svog kulova!

I cveta poluga mašte,
ko breskva u martu kraj puta,
cveta u očima svih nas nada!
Mada smo u autobusu,
mada oči sklapa ironija ljuta:
sve što visoko leti,
na kraju nisko pada!

Danica Gvozdenović - idejni tvorac Nostalgije

Danica i Djurdja


Danica, Djurdja, Radica i Šika


Danica i Ljuba - radni dogovor pre početka programa


Aleksandar Grašić





Radica i Šika


Vojin Aleksić


Vojin Aleksić




Danica, Djurdja, Radica i Šika


Okrugli sto pre početka programa


Publika

Ljuba Obradović, Danica Gvozdenović, Vojin Aleksić, Svetlana Djurdjević - Djurdja, Aleksandar 
Grašić, Radica Rakić-Ilić i Miloš Milošević - Šika: zajednička slika za uspomenu na predivno veče...